Постови

LURKER

Alex Russell je alumnus nekih od najboljih (DAVE) i najhajpovanijih serija (BEAR) kao i nekih koje su dosta slavljene (BEEF) tako da njegov rediteljski debi dolazi sa ozbiljnom reputacijom televizijskog igrača iz ozbiljne rotacije. LURKER je njegova prva dramska režija bilo koje vrste i solo scenario. Reč je o izuzetno zanimljivom trileru o opsesivnim odnosima između slavnih ličnosti i ljudi koji ih okružuju, sa tom razlikom što u odnosu na tipične trilere tog tipa, Russell sagledava dvosmernost tih odnosa i složenost načina na koji se grade. Glavni junak ovog filma je momak koji radi kao prodavac u hipsterskom butiku i igrom slučaja ulazi u ekipu mladog perspektivnog muzičara koji je na putu da stekne slavu recimo weekndovskih razmera i profila. Međutim, posle inicijalnog brzog uspona u hijerarhiji pevačeve družine, on postaje nezadovoljan kada biva potoršen i odbačen i sprema plan kako da se vrati. LURKER je sve vreme postavljen kao triler iako se u njemu dese zapravo možda dve tipič...
Постави коментар
Прикажи све

BREAKING GLASS

Brian Gibson je bio britanski profesionalac koji je režirao najrazličitije stvari ali ono za šta se na kraju naročito specijalizovao bili su muzički filmovi, biografski ili fikcionalni parabiografski radovi o muzičarima. To je bilo komplementarno sa njegovim aktivnim radom u pionirskim danima muzičkog video klipa. BREAKING GLAS je njegov rani bioskopski rad iz Velike Britanije u kom je prikazao uspon mlade art rockerke ili punkerke koja kreće od nekog pub nivoa nastupa i postaje zvezda koja puni hale. Na tom putu postoje razni koraci, borbe, dileme, neuspesi, reakcije na propast ali i kasnije na uspeh i slavu, i tu Gibson manje-više po vlastitom scenariju ide utabanim putem. Ono što je ključ filma i ono zbog čega je na neki način vredniji danas nego kad je izašao jeste u stvari slika Britanije gde su na ulicama još uvek ne samo ljubitelji punka već i skinhedi koji se sa njima obračunavaju i gde je moguće imati gažu u pubu posle nastupa nekog RAC benda, a pored scene naslediti i njihovu...
Постави коментар
Прикажи све

GRACE OF MY HEART

GRACE OF MY HEART je film koji je u vreme izlaska bio jedan od verovatno najvećih komercijalnih promašaja u producentskoj karijeri Martina Scorsesea, u vreme kada je on zaista producirao filmove, a ne samo lepio svoje ime na špicu za određeni honorar. Iza filma je delovalo da će ostati samo soundtrack koji čine originalne pesme sa idejom da isprate epohu u kojoj se ova priča iz muzičke industrije dešava, sa imenima kao što su Elvis Costello, Burt Bachrach ili J. Mascis među autorima. Sam film, na novo gledanje danas, ima iste probleme kao i onda. Allison Anders prosto nije dovoljno vešta kao rediteljka da savlada probleme dinamike jednog dela ovakve ambicije koje obuhvata višegodišnji period i smenjivanje epoha u kulturi. Njena reputacija indie rediteljke je verovatno sugerisala da će ovo sve biti mnogo "ozbiljnije" nego što jeste, i možda je takvih namera i bilo - ali na kraju ovo je jedan staromodan film o autorki pop pesama koja je krenula iz epohe pop grupa i završila u h...
Постави коментар
Прикажи све

YOUNG AT HEART

YOUNG AT HEART iz 1995. godine sam pogledao iz dva razloga. Ovo je bila poslednja uloga Chairmana na ekranu. I režirao ga je stari Cormanov učenik Allan Arkush. U ovom samom televizijskom filmu, Sinatra ima whimsical cameo i igra samog sebe na samom kraju film. A Arkush ne donosi onu energiju i anarhičnost koja je krasila njegove rane radove i druženje sa Joe Danteom već jednu krajnje pitomu, televizijsku melodramu u kojoj Olympia Dukakis igra italijansku udovicu starog kova iz Hobokena. Na soundtracku se čuje Chairmanova pesma, njegova ćerka je producirala, smešteno je u njegov zavičaj, ali realno sem istog naslova kao jedan od njegovih kanonskih filmova, ovo sve nema neke suštinske veze s njim.
Постави коментар
Прикажи све

SHULAMAH

SHULAMAH Aitorea Žoldaskalija je visokoestetizovani parabiografski film o kazahstanskoj rep grupi Shulamah. Ova rags to riches, rise and fall priča svakako nije baš ovako išla u stvarnosti jer je vrlo jednostavna i u kalupu je takvih priča, ali Shulamah kao grupa postoji i njihova muzika se koristi u filmu, pa je logično naslutiti da je njima ovaj narativ u redu. Glavni junaci su tri druga iz malog kazahstanskog zagađenog odvratnog industrijskog mesta koji snimaju demo i odlaze u Almati. Taman kada deluje da su im sve lađe potonule, pod svoje ih uzima moćni, uspešni i bogati producent i od njih pravi boys band, koji je izgubio sirovost ali je dobio slavu. Ipak, slava nije rešenje za sva pitanja, kao što ona nije bila ni jedini razlog što su krenuli da se bave muzikom... Iako je moje poznavanje ruskog krajnje skromno a i ovde ga govore Kazasi, SHULAMAH je toliko vizuelno snažan film da moraju da ga pogledaju svi oni koje bilo šta od ovih elemenata zanima. Da bleneš u ekran kao tele u ša...
Постави коментар
Прикажи све

ИГЛА

Reprizirao sam film ИГЛА Rašida Nugmanaova. Ovaj otac modernog kazaškog filma delovao mi je interesantnije davnih dana na prvo gledanje jer mi je ova rokenrol odmetnička estetika tada delovala provokativnije u kontekstu nego danas. Ako je Viktor Tsoi u filmu ACCA na neki način učestvovao u izlasku Perestrojke na film, onda je Nugmanovu bilo lakše da novotalasovski prikaže društvo koje se raspada. E sad, ranije mi je ovaj sovjetski DEČKO KOJI OBEĆAVA delovao snažnije, i imao je taj neki vajb koji je nama u Jugoslaviji blizak, sa sve tim VHS semplovanjem filmske klasike i američkog šunda, sa rokenrolom u zvučnoj slici, s tim junacima koji nemaju mira, pripovedanjem koje je izrazito stilizovano i u neprekidnom poigravanju s realizmom. Međutim, sada mi u njemu ipak fali ta doza intelektualizma koju je DEČKO ipak imao. Nugmanov ide na energiju, ide na gnev koji može nesputano da se ispolji na margini. Međutim, na kraju ipak imam utisak da je pre svega on nesiguran u svom debiju šta želi i d...
Постави коментар
Прикажи све

GONKS GO BEAT

GONKS GO BEAT iz 1964. godine ima imidž kultnog naslova iz one so bad it's good kategorije koja meni nikada nije bila previše bliska niti je poznajem previše. Reč je o SF mjuziklu Roberta Hartford-Davisa u kom se parafrazira Romeo i Julija, kroz priču o vanzemaljcima koji na Zemlji budućnosti vide da postoje dve nacije mladih, oni koji vole rok i oni koji vole balade i nekako žele da reše rat i podelu između njih. U pogledu te podele na rokere i ljubitelje balada (tad još nema metala gde će se ispostaviti da muzičari koji piju najviše vole baladu), to bi se pre mnoglo smatrati podelom na rok i estradni pop u nekom žanrovskom smislu, i u tom pogledu ovaj film ne donosi mnogo poznatih bendova na ekran. Od osoba koje nastupaju jedino je Lulu, danas koliko-toliko poznato ime. Hartford-Davis pokušava da napravi celinu koja ima nekakvu priču, međutim, kao i u većini filmova ove vrste predložak se svodi na neki inicijalini podsticaj da se zapeva i zasvira i onda se potom ređaju muzičke nu...
Постави коментар
Прикажи све