jukeboxmovies

DIRTY COMPUTER Janelle Monae (u realizaciji nekoliko reditelja) jeste hibridna forma. Monae ga je definisala kao emotion picture a Beyonce je to nazivala vizuelnim albumom. Dakle, reč je o ekranizaciji pesama iz albuma u formi celine koja uz određeni vezivni materijal povezuje muzičke klipova u kojima se pak na nivou podele i nekih detalja javljaju isti elementi. Olako bi bilo otpisati DIRTY COMPUTER kao kompilaciju spotova sa vezivnim materijalom jer izgrađen je koherentan i logičan narativ o androidu kome se operativni sistem "zagadio" i sada u laboratoriji moraju da ga isprazne od uspomena i želja, oličenim u partikularnim numerama i spotovima. Nisam imao teškoće da ovaj izuzetan album ispratim u ovoj formi emotion picturea i zato o njemu ovde i pišem. Ovo jeste hibridna forma ali isto tako jeste i nešto što se nastavlja na MAGICAL MYSTERY TOUR od Beatlesa, gde je prvi put pokušano ovako nešto, samo bitno neuspešnije. Otud, DIRTY COMPUTER zaslužuje veliku pažnju kao film i

Filmove Baza Luhrmanna uvek gledam za pažnjom mada mi je njihov domet do sada uvek bio u rasponu od nebuloze kod najslabijih do šarene laže kod najuspelijih. To naravno ne znači da Luhrmann svojim radom i rukopisom nije sebi izborio mesto u istoriji filma uspevši da uvede u mejnstrim neke stvari koje su ipak dotle postojale ili u teatru ili u dalekoj prošlosti filma ili u ipak alternativnim radovima Guya Maddina, i ti uticaji su sporadično rezultirali konsekventijim delima od njegovih. Međutim, kako kažu Amerikanci u bejzbol metafori Luhrmann uvek swings for the fences i spada u onaj red autora kao što je Zack Snyder koji imaju opsesiju da snime genijalan film ali na tom putu često zaborave da snime onaj dobar. Naravno, sama monumentalnost Luhrmannovih filmova je takva da im je nemoguće ne diviti se čisto logistički, tehnički, naravno stilski, voleli ih ili ne. I svakako da čak i neki koji su vam smetali spadaju u red ostvarenja koja nikada nećete zaboraviti. Kada je objavljeno da će T

Ulli Lommel pored mase raznog schlocka kog se nasnimao, imao je faze saradnje sa Fassbinderom, Warholom pa i Russ Meyerom. Ako imamo u vidu senzibilitete navedenih velikana, ništa tu nije nespojivo. U fazi saradnje sa Warholom, snimio je dva punk filma, COCAINE COWBOYS i BLANK GENERATION. BLANK GENERATION nosi naslov pesme Richarda Hella i glavnu ulogu igra upravo on, i to njujorškog muzičara i pesnika Billyja koji upoznaju francusku novinarku poslatu da ga snimi, i zaljubljuje se u nju. Novinarku igra Carole Bouqet, u najboljoj formi, godinu dana pre nego što će postati Bond-devojka. Nažalost, od novotalasovskog omaža u najavi, dobili smo konfuzan film u kom možemo da gledamo Carol, slušamo Hella i Voidoidse u punoj snazi kako praše, čak vidimo i malo Warhola, ali generalno kao celina, BLANK GENERATION ne nudi mnogo. Zapleta zapravo nema, sveden je na jedan rudimentarni i reklo bi se usput smišljeni ljubavni trougao, no kako u kadru ima jako zanimljivih elemenata, to na kraju krajeva

Slade je jedna od neobično uticajnih grupa koja je ostavila dubok trag kako u punku tako i u hard rocku, svojim spojem nepretencioznog pristupa muzici, ukupnog dizajna u kom se svirka prožimala sa odevanjem i celokupnim imaginarijumom koji je pratio bend a SLADE IN FLAME je film koji su snimili 1975. godine kako bi proširili svoje polje delovanja i na igrane dramske strukture po uzoru na Beatlese i najveće zvezde. Film je pisao veoma ozbiljni scenarista Andrew Birkin koji potom pisao veoma popularni NAME OF THE ROSE ali i tvrđi art house CEMENT GARDEN, a režirao ga je isto veoma ozbiljan reditelj Richard Loncraine koji je snimio niz najrazličitijih žanrovskih pokušaja, pokrivši sve - od projekata sa jakim autorskim pečatom, adaptacija literarne klasike pa sve do čisto zanatskih holivudskih angažmana na kojima se nije pitao puno. Loncraine je respektabilan reditelj i u tom smislu FLAME je zanimljivo izveden film o usponu benda tokom šezdesetih koji nekih naročitih paralela sa Sladeom ba

Underground reditelj Amos Poe i muzičar koloritne biografije Ivan Kral, sastavili su film THE BLANK GENERATION iz 1976. godine u kom su zabeleženi nastupi čuvenih tadašnjih grupa iz kluba CBGB. Neki su među najznačajnijim u istoriji rokenrola kao što su Talking Heads, Television, Ramones i Blondie, neki nisu postigli toliko kao Miamis, ali svi oni su bitan deo istorije. Materijal je crno-beli, sirov, kamera je blizu izvođača, obično ih snima iz po jedne pozicije kamere i uprkos tome što nije reč o nekom perfektnom koncertnom snimku gde se upoznajemo sa bendom, svirkom, tehnikom, nema nikakve sumnje da materijal ostavlja utisak kao da smo bili tamo. Film je sastavljen praktično samo od snimaka svirke iz kluba i ničeg drugog. Sirov ja materijal ali je sirova struktura i to je manje-više to. Ovaj film je autentičan dokument, i ne smeta mu što se na njemu nije mnogo intervenisalo, ali u suštini iako tu nekog filmskog jezika i izraza ima, ipak ovo nije izazovno, više važno ostvarenje. * * 1