jukeboxmovies

THE FREDDIE MERCURY STORY: WHO WANTS TO LIVE FOREVER je dosta verodostojan jednoipočasovni televizijski dokumentarni film o poslednjih godinama u životu Freddieja Mercuryja, njegovoj dijagnozi da ima HIV, borbi sa bolešću, pokušajima da to sakrije, nemilosrdnim tabloidima itd. Rekonstrukcije Mercuryejvog života su date u maniru takvih rekonstrukcija kakve smo gledali i inače ali deluju vrlo solidno naročito jer glumac koji igra Mercuryja uspeva da dosta ubedljivo da ga prikaže, kudikamo bolje od prehvaljenog Ramija Maleka i svakako manje groteskno. Isto tako uspeva da dosta dobro odigra njegovo fizičko propadanje, od potpuno zdravog, mladog hedoniste do čoveka koji se gasi. Sagovornici su poznati iz knjiga o Mercuryju i vrlo su referentni. Ne treba da čudi da su Brian May i ekipa otpisali ovaj dokumentarni film kao đubre i tražili da bude izbrisan, sklonjen itd. Oni se doduše u ovome svemu vrlo malo pominju i minimalno pojavljuju.

LIMUNOVO DRVO Branka Radakovića je talking heads dokumentarac o grupi Limunovo drvo. Urađen je u lo-fi maniru, i praktično više u sebi nosi elemente underground filma, mada nema nikakvu stilsku eksperimentalnost. Međutim, ono što nudi jeste dosta relevantan prikaz slućaja grupe Limunovo drvo iz koje će izrasti kasnija novotalasovska scena i bendovi poput Šarla akrobate, EKVa, Električnog orgazma i Idola. Na neki način, ovaj bend se može smatrati rasadnikom talenata koji će kasnije oblikovati značajna dostignuća naše scene. Međutim, pesme koje su sačuvane i koje se mogu čuti u ovom filmu deluju dosta neobično jer se iz njih ne može naslutiti mnogo toga što će ti ljudi kasnije raditi. Otud, osim činjenice da se u Limnunovo drvetu prepleo životni i kreativni put čuvenih muzičara, u njemu nema nekih očiglednih anticipacija njihovog daljeg rada. Osim pesme OKO MOJE GLAVE koju je Milan napisao u Limunovom drvetu a kasnije je potpuno prearanžirao za Šarla i dao joj kultni status, nema mnogo k

GUAVA ISLAND Hira Muraija, redovnog saradnika Donalda Glovera je jednočasovni televizijski film u kome Childish Gambino, Gloverov muzički alter ego uvodi svoj novi lik a to je karipski pop pevač koji želi da njegova pesma nastala iz romantičnih pobuda prevaziđe razlike među ljudima. Mnogi definišu GUVARA ISLAND kao Gloverov PURPLE RAIN i on na neki način to i jeste. Ovde se radi o muzičkom filmu a po jednoj visokokoreografisanoj tački i mjuziklu u punom smislu u kome je cilj da se oko labavog i jednostavnog zapleta izgradi nekoliko muzičkih numera. Nažalost, samo jedna je u punom smislu izgrađena i izvođački i plesački i vizuelno, pstale su više izvedene u filmu. U svakom slučaju ovakvi projekti su retkost i na neki način je šteta što je ovakvu priliku dobio Glover kome je muzika važan ali ne i primaran segment delovanja. Ni na koji način se GUAVA ISLAND ne može porediti sa CHAPPIEJEM kao primero bioskopske reinvencije aktivnih muzičara, ali je opet reč o ekscesu koji treba ispratiti.

RINGO Jeffa Margolisa je televizijski specijal posvećen Ringo Starru i izlasku njegovog tadašnjeg solo albuma. U tom trenutku Ringo Starr je u svojim ličnim alkoholnim lutanjima i ima izvesne blaziranosti u njegovom nastupu na koju nismo navikli u vreme The Beatlesa, ali u principu, nema govora da u ovom TV filmu on odlazi igde izvan solidne profesionalnosti. Ringo Starr igra dve uloge. Samoga sebe i svog dvojnika sa kojim odlučuje da se zameni ne bi li se malo odmorio. Tu se onda naravno odigra zaplet "Kraljevića i prosjaka", i nerd koji je Ringova sušta suprotnost mora da se snalazi u životu velike zvezde i obrnuto. Zanimljivo je da Jeff Margolis, jedan od najpoznatijih reditelja šou programa i poznatih dodla nagrada režira ovaj TV film u kome ima dosta scena snimljenih izvan studija i "kontrolisanih" ambijenata. Snalazi se solidno iako nema "ime" u režiji igranog programa. Mnogo veća imena su Neal Israel i Pat Proft, pisci koji će ubrzo izrasti u najpoz

BOHEMIAN RHAPSODY Bryana Singera je filmski autoportret grupe Queen u kome su Brian May i Roger Taylor ponovili recept koji su imali i u rokenrol karijeri - napravili su laž koja se pretvara da je istina, spojili sirovost sa glamuroznom artificijelnošću, usput koketirajući i iskrivljujući istinu o čoveku koji ih je uzdigao iz drugorazrednosti ili čak opskurnosti a to je Freddie Mercury. Sacha Baron Cohen je napustio ovaj film jer nisu hteli da snime priču o Freddieju kakav valja i trebuje, dakle delo koji bi pokazalo o kojim stepenima razvrata, autodestrukcije i haosa se gušio frontmen ove grupe, da bi na kraju kao i Queen kroz celu karijeru, svoje greške uspeo da konvertuje u mučeništvo, kao što su uostalom i oni svoje pogrešne odluke uspevali da pretvore u uspeh. Tako je BOHEMIAN RHAPSODY nekih 27 godina posle Mercuryeve smrti zapravo isti onakav kakav bi nastao i 1992. i prikazan na dobrotvornom AIDS benefitu. Ključ cele priče međutim, nije Freddie. On je najprominentniji lik ali fi

Morten Traavik je dugogodišnji saradnik Laibacha i sa Ugisom Olteom je snimio dokumentarni film LIBERATON DAY o čuvenom gostovanju benda u Severnoj Koreji. Traavik je bio domaćin i inspirator gostovanja u Severnoj Koreji, on je aranžirao celu stvar i sebe je postavio u centralnu ulogu u ovom filmu. Uprkos tome što u većini slučajeva nisam fan dokumentaraca čiji je glavni protagonista sam reditelj, Traavik se u toj ulozi dobro snašao i nije pretvorio LIBERATION DAY u "film o sebi" već je sebe i svoj protagonizam iskoristio da kanališe sve one informacije koje su neophodne i da usmeri pažnju gledalaca na važne detalje.  Film je dobro strukturiran. Prevashodno se može tretirati kao muzički dokumentarac jer mu je paradoksalno muzika u prvom planu. I to ne samo muzika kao sadržaj već i muzika kao izvođačka umetnost. Kroz priču o tome kako je Laibach koncipirao svoj koncert u Pjongjangu u pogledu odabira i pripreme repertoara, a zatim i na koji način je prilagođavan njihov scenski