jukeboxmovies

LORDS OF CHAOS Jonasa Akerlunda je zanimljiv već po tome što je to pokušaj bivšeg bubnjara Bathoryja da ispriča priču o nastanku norveškog black metala i ekipi okupljenoj oko Helvetea i benda Mayhem. Dakle, svi su tu, i Dead i Varg Vikernes i Faust iz Emperora i naravno Euronymous koji je dat kao centar priče. Akerlund se opredelio za vrlo zanimljiv postupak. Naime, LORDS OF CHAOS je skoro pa komedija, lagana, mladalačka priča o grupi mladića koji su poverovali u vlastitu žvaku i počeli da prenose svoje metalske i okultističke tripove u stvarnost, ruše i pale crkve, pa na kraju i da ubijaju. Ta odluka je umnogome pomogla Akerlundu da iskaže svoj stav prema temi - dakle, za njega su rodonačelnici norveškog black metala gomila povodiljivih i nezrelih klinaca, i samo je na taj način mogao da snimi film koji neće biti spomenik onome što su radili, i neće im dati legitimitet. Zbilja, svaki drugi pristup bi dao neku vrstu legitimiteta njihovim postupcima. Da je ovo triler ili možda horor, is

ROCKETMAN Dextera Fletchera je novi biografski film u produkciji Matthewa Vaughna koji se sjajno pokazao u prethodnom ostvarenju ove ekipe EDDIE THE EAGLE. Prethodni film je bio baziran na ideji “print the legend” a ROCKETMAN odlazi korak dalje i čak je definisan kao “muzička fantazija”. U konkretnom slučaju ovo je biografski mjuzikl o Eltonu Johnu, od detinjstva do preporoda kada je izašao iz krize u kojoj je bio zbog alkohola i kokaina. Eltonove pesme služe kako bi se iskazala junakova stanja i ispričala priča, i pošto je već bilo izvesno da će film o njemu biti jukebox musical, zašto na kraju to ne bi bio i mjuzikl u punom smislu te reči. U tom pogledu, ROCKETMAN je film koji se savršeno uklapa u dosadašnji rad Eltona Johna. Ovo je podjednako relevantno i za one koji ne poznaju ili ne prate njegov rad (kao što sam na primer ja) do onih koji su mu posvećeni kao fanovi. Struktura scenarija Lee Halla je naizgled konvencionalna. Imamo centralni događaj - izmaštanu terapijsku seansu iz k

YESTERDAY Danny Boylea, po scenariju Richarda Curtisa je što se mene tiče bio jedan od najočekivanijih filmova godine, i drago mi je da sam dobio ono što sam očekivao. YESTERDAY je film koji otvara mnogo pitanja, i u tom pogledu ovo je jedan od onih filmova o alternativnoj stvarnosti koji ne nudi definitivnu, do kraja definisanu sliku multiverzuma već ostavlja jedan čitav niz dilema i drugačijih interpretacija. Zanimljivo je da Curtis i u ABOUT TIME i u YESTERDAY koketira zapravo sa fantastikom, na neki način i naučnom fantastikom s tim što je ABOUT TIME priča o hronomociji gde je ona deo junakovog delovanja a ne samo osnovna postavka premise. U YESTERDAY, to je postavka premise. A premisa je sledeća, mladi kantautor želi da prestane sa muziciranjem jer mu očigledno ne ide. Na povratku kući dešava se nestanak struke i blackout na celoh planeti i baš tada on biva udaren na raskrsnici. Posle udara autobusa dolazi struja i svetlost, junak odlazi u bolnicu i postepeno shvata da se probudio

WHITE RIOT Rubike Shah je dokumentarni film o akciji Rock Against Racism koja je spontano nastala u Londonu kada je usled uspona National Fronta i politika koje je zastupao Enoch Powell došlo do porasta nasilja i rasizma. Nekoliko velikih zvezda tog vremena poput Erica Claptona i Roda Stewarta stavili su se na stranu Powellovih zapaljivih izjava i grupa londonskih levičara odgovorila je na to pismom u kom su odlučili da započnu akciju Rock Against Racism. Ubrzo akcija Rock Against Racism uzima maha a organizatori koncerata okupljaju kako ideološke istomišljenike poput Clasha ili Tom Robinson Band, tako i crne izvođače i one koji su napravili bendove kao reakciju na rasističke izjave tipa Alien Kulture a naročito pokušavaju da pridobiju bendove koje vole simpatizeri National Fronta, recimo Sham 69. WHITE RIOT se samo dotiče pokušaja National Fronta da kao odgovor na fanzin TempoRARy Hoarding napravi svoj fanzin Punk Front ali ne ulazi dublje u pitanja njihovog pokušaja da nađu svoje ben

Televizijski dokumentarac FREE TO ROCK u režiji Jima Browna, višestrukog kandidata za Emmy, stoji kao jedan izuzetno uspešan, informativan i bogato realizovan primer konvencionalnog pristupa tema, u ovom slučaju položaja rokenrola u SSSRu, kako američkog tako i onog koji je nastajao tamo. U slučaju ovog dokumentarca treba imati na umu da je nastao uz podršku američkih državnih agencija i da stavovi koje iznose korespondiraju sa njihovim agendama. Čisto da bi se izbeglo nerviranje. U smislu da komunizam i sovjetski sistem nisu doživljeni kao nešto dobro i održivo... Ako imamo to u vidu, nema nikakve sumnje da ovaj film ne krije da je rokenrol bio suštinski subverzivan i da je preko stanica kao što je Radio Slobodna Evropa namerno plasiran iza Gvozdene zavese, odnosno da je postojala svest i namera u plasiranju rokenrola na istok. Film naravno ne kaže da su Amerikanci za te potrebe izmislili rokenrol ali ne spori da ga je establišment namerno koristio. U tom pogledu film otvoreno čak i k

SOVIET HIPPIES Teerje Toomistua je interesantan dokumentarni film o hipicima u Sovjetskom Savezu. Ponovo je reč o zanimljivom dokumentarnom filmu o subkulturama u SSSRu koji stiže iz baltičmkih država. Međutim, iako je polazište priče o hipicima vezano za baltičke zemlje, ovaj film sumira scenu na celoj teritoriji SSSRa, uključujući i Moskvu i Lenjingrad. U tom pogledu, ovaj film pokazuje kako je izgledalo biti hipik u SSSRu i rezultat je da im je bilo slično kao u SAD, a to su mešavina pritiska, ignorisanja i interesovanja službi bezbednosti. Interesatno je koliko se posle gledanja ovog filma FREE TO ROCK, tek jednočasovni dokumentarac snimljen na temu Gvozdene zavese i rokenrola ispostavlja kao kompletno ostvarenje jer bez problema sublimira najautentičnije aspekte sovjetskog andergraund iskustva. Ono što je zanimljivo jeste da protagonisti ovog filma mahom pričaju o Beatlesima kao ključnom formativnom iskustvu. Ali naravno tu grupu je nemoguće čuti u ovom filmu jer su notorno skupi

NEW ORDER: DECADES je dokumentarni film o novoj koncertnoj postavci New Ordera napravljenoj za mančesterski festival savremene umetnosti u kom se usput malo predstavlja istorijat benda, a uporedo sa pričom o pravljenju koncerta imamo i neke numere. Nažalost, ovaj spoj making ofa koncerta, koncertnog filma i nekakvog biografskog prikaza ne daje odgovarajuće rezultate. Film je vrlo površan, neke stvari vrlo tendenciozno preskače kako bi se prilagodio sadašnjoj slici benda - iliti nema Petera Hooka maltene nigde to jest ima ga samo gde je neizbežno . i služi kao promotivni rad za njihovu mini-turneju. Međutim, NEW ORDER: DECADES nije promo film. Ipak, ima on veće pretenzije, i ako imamo u vidu da govori o New Orderu, samim tim i Joy Divisionu, o Madchesteru, Haciendi i Factoryju, logično je da ne može sam po sebi biti nezanimljiv. Nažalost, Mike Christie je radeći ovaj film uspeo da ga maksimalno diskredituje. Samo die hard fanovi koje zanima konkretna instalacija na koncertu mogu da ga g

DURAN DURAN: THERE’S SOMETHING YOU SHOULD KNOW Zoe Dobson je BBCjev dokumentarac o karijeri grupe Duran Duran baziran na izboru njihovih sedam ploča kroz koje je ispraćeno njihovo osnivanje, sazrevanje, uspon i pad. Zoe Dobson vrlo jasno prati narativ, uspeva da rekonstruiše kontekst njihovog birmingemskog sazrevanja, i proporcije njihovog globalnog uspeha. Sagovornici van benda poput Cindy Crawford, Boy Georgea, Marka Ronsona i Russella Mulcahyja fino stvaraju sliku o bendu i njihovoj ulozi u Britanskoj Invaziji osamdesetih i epohi MTVa. Duran Duran međutim još uvek traju i jako se upinju da sebe predstave kao deo sadašnjosti a ne samo kao deo prošlosti i završenu priču. Ako imamo u vidu da oni još uvek imaju albume koji izlaze za major labele i velike turneje onda faktički i ne mogu biti “završena priča” iako je ono po čemu su se izdvojili i ono po čemu su bili značajni odavno u vremenskoj kapsuli. Otud su ovi aktualni momenti benda i potvrda “da su živi” svakako manje zanimljivi del

TIFA Bakira Hadžiomerovića je zanimljiv pedesetominutni dokumentarni film o Mladenu Vojičiću Tifi, sarajevskom pevaču, neukrotivom rokeru koji je sa masom poznatih bendova, a među njima i najslavnijim - Bijelim dugmetom, snimio po jedan album i potom bivao izbačen iz bendova. Danas živi kao solo izvođač. TIFA se periodom rada sa bendovima bavi pre svega u slučaju Bijelog dugmeta, ostale samo ovlaš dotiče ali ne razrađuje, a veće segmente posvećuje Tuifinom boravku u Srajevu pod opsadom, i njegovom životu danas u kom je evidentno da je on i dalje deo "raje". Bakir Hadžiomerović ne strukturira film kao iznošenje fakata i doslovno praćenje Tifinog životopisa, što je možda i pogrešno jer se time zanemaruje faktor tog pevanja na po jednom albumu poznatih bendova, to je svakako bitan deo njegove ličnosti i osobenost, ali s druge strane prikazuje ga kao karakter i posle gledanja ovog filma svakako bolje shvatamo ko je taj čovek, iako smo pre gledanja ovog filma znali više činjenica.

HOW THE BEATLES ROCKED THE KREMLIN Leslie Woodheada predstavlja njegov one man show, iako je reč o konvencionalnom televizijskom dokumentarcu, u osnovi je ovaj film postavljen kao Woodheadova ispovest, on je narator i to u Ich-formi, kao neko ko je krenuo iz bavljenja rokentolom a završio bavljenjem Gvozdenom zavesom. Neke od prvih snimaka iz Caverna napravio je baš Woodhead a potom će raditi za televiziju Granada i specijalizovati se za hladnoratovske teme i život u zemljama Varšavskog pakta. Okolnosti masovne i upečatljive bitlmanije su prepoznatljive o SSSRu i gledao sam nekoliko dokumentaraca na ovu temu, ali čak ni FREE TO ROCK koji je finansirala američka vlada, ne insistira toliko na tome da su vlasti i lojalni narod progoni fanove Beatlesa kao što to radi Woodhead. I uopše, sklon je raznoraznim pojednostavljenjima zbog kojih FREE TO ROCK iako ima sličnu minutažu izgleda kao mala škola filma u odnosu na ovo. Woodhead stoga umnogome gubi konce u pokušaju da prikazže istorijski ko

Alexander Dunn je snimio dokumentarni film 808 koji govori o nastanku ikonične ritam mašine Roland 808 i njenom uticaju na popularnu muziku koja bi danas bila praktično nezamisliva bez nje. Moram priznati da je mene kao ljubitelja zvuka te ritam-mašine, ali i kao ljubitelja mnogih izvođača koji su je koristili i ostavili dubok trag kroz njenu upotrebu, ovaj film oduvao. Reč je o mahom talking heads documentaryju ali sa odličnom arhivom, energičnim postupkom u kom se kroz nekoliko detalja sjajno oslikava atmosfera, i sagovornici koji su prekaljeni u medijskim nastupim i jako dobro dolaze do poente. Naročito je zanimljivo što se ovde u najvećem broju slučajeva govori o pesmama koje su klasici pa govore i njihovi tvorci i njihovi fanovi koji su kasnije stvorili nešto drugo i na svoj način važno.   Verujem da će mnogi ljubitelji savremenog arty dokumentarca lako otpisati ovaj kao nešto što je više televizijska reportaža nego autorsko delo ali je meni jednostavnost i informativnost onoga št

TED - FOER KAERLEKENS SKULL Hannesa Holma predstavlja vrlo skrupuloznu filmsku biografiju Teda Gardestada, švedskog kantautora koji je u petnaestoj godini napustio tenis u kom je disao za vrat Bjornu Borgu i odlučio da se posveti muzici. Izuzetan uspon kroz saradnju sa etiketom Polar Stikkana Andersona, uz rame sa ABBAom, nažalost bio je praćen i duševnim problemima koji su ga na kraju koštali svega pa i života koji je oduzeo sam sebi u 41. godini. Hannes Holm je jak oslonac švedskog mejnstrima, i svakako jedna pouzdana faca, ali ovde je prevazišao svoj inače visok standard i uspeo da veoma taktično, a opet živopisno zabeleži sve ključne tačke Gardenstadove sudbine. Pre studija Chiron i Maxa Martina, švedskim popom a potom i svetskim popom vladao je Polar Stikkana Andersona, i u toj mašineriji, Ted je bio projektovan da bude solistička globalna senzacija na tragu ABBAe. Nažalost, on nije uspeo da isprati tu ambiciju, međutim iako Stikkan biva prikazan kao mefistofeleska figura, izuzev

GLASNIJE OD ORUŽJA Miroslava Sikavice je veoma zanimljiv dokumentarni film o domoljubnoj muzici koja je nastajala u Hrvatskoj tokom rata za jugoslovensko nasleđe. Ima tu sad nekih stvari koje su preskočene, a bitne su, ne na nivou pojedinačnih pesama već na nivou celih fenomena, dakle ne možemo reći da je ovo definitivan i sveobuhvatan prikaz fenomena, ali ono što ovaj film definitivno jeste je dobro osmišljen, arhivski bogato opremljen rad, sa pravim pitanjima koja su postavljena autorima. Film se pretežno fokusira na hrvatsku scenu, odgovorom sa srpske strane se bavi veoma malo i samo u meri u kojoj je neophodno da bi se ispratio fenomen. Sagovornici su snimani danas, i naravno njihova sećanja su podjednako zanimljiva kao i refleksija o prošlim događajima i razmišljanja o tome da li su dobili samo ono što su hteli ili i ono što su želeli. Film je urađen na moderan način u pokušaju da ne bude talking heads koliko god je to moguće, sa ljudima koji posećuju mesta na kojima su se desile

Treći film u televizijskoj kolekciji Stevea McQueena RED, WHITE AND BLUE je ponovo istinita priča, ovog puta o mladom londonskom crncu koji posle napada na oca odlučuje na napusti svoju karijeru u školstvu i postane policajac. John Boyega je fantastičan u glavnoj ulozi kao mladi idealista koji misli da će policijski rad napredovati ako ga budu vršili perspektivni i uzorni članovi zajednice. Tyrone Huntley igra jednu poznatu ličnost Leee Johna iz pop grupe Inspiration koja je u to vreme imala nekoliko Top-10 hitova. Sama priča u ovom filmu obuhvata duži period i sažima niz incidenata držeći se šireg tematskog okvira kao poveznice, a to je u ovom slučaju sistemski rasizam. Međutim, estetizacija kojom se bavi McQurrn je briljantna za sve nas koji smo odrastali gledajući policijske filmove i serije reditelja kao što su Ian Sharp i Tom Clegg, da ne govorim o velikom Martinu Campbellu. To je ta estetika, samo urađena savremenom tehnikom i za mene je ovo bilo pravo uživanje. Naravno, ovde je

THE PULIC IMAGE IS ROTTEN Tabberta Fillera je dokumentarni film o Johnu Lydonu posle razlaza sa Sex Pistolsima i kasnijem osnivanju Public Image Limiteda. Film ide hronološki, nudi dosta dobre arhive, ima relevantne sagovornike i sve to je jedan dobar land grab jer prosto tu su Lydonovi saradnici, tu je on kao ozbiljna njušketina, tu su Thurston Moore i Adam Horowitz i Moby kao fanovi. I sad teško je reći da to nije superzanimljivo za gledanje i da nema šta da se vidi, ali na kraju krajeva stvar je linearna i kako sve to odmiče tako se gubi osnovna tema odnosa u osnivačkoj grupi i kreće da se pojavljuje postava raznih plaćenika koji su cirkulisali kroz grupu, i tu stvari postaju dosta nabacane i postaju ponovo zanimljive tek kada je Lydon posle prve pauze morao da primi unuke svoje supruge i brine o njima što je dosta lud deo priče. U svakom slučaju, Lydon je ozbiljna grala i svakako da ovo treba pogledati. Međutim, autor je morao reducirati ovaj središnji deo sa sešn-muzičarima jer tu

Smatram da je ovde ako išta jasno koliki sam fan Jima Browna. Samim tim je film u kom je Jim Brown jedan od protagonista od najvećeg značaja za mene. Ovde je Jim pojavljuje na vrhuncu NFL karijere tokom Alijevog meča sa Listonom u Majamiju, kada je Mohammad Ali po želji Malcolm Xa - svog mentora - okupio još i Sam Cookea. Ideja je bila da Malcolm X inicira i Browna i Cookea kao vodeće mlade afroamerikance u Nation of Islam prema kom i on sam u tom trenutku oseća duboku skepsu. Tokom te noći se dešava najveći deo film ONE NIGHT IN MIAMI, nastalog po pozorišnom komadu Kempa Powersa. Film je režirala Regina King i ovde nažalost imamo primer zanimljive televizijske rediteljke, premda je Regina primarno glumica, koja je krenula pod patronatom Johna Wellsa i snimila upečatljive epizode njegovih signature serija SOUTHLAND, SHAMELESS i ANIMAL KINGDOM. Nažalost, ONE NIGHT IN MIAMI je stagnatan film koji ne samo da ne uspeva da se odmakne od onoga što je pozorišni predložak nego je i sam taj tek

Sa zakašnjenjem sam pogledao STRAIGHT OUTTA COMPTON iako je reč o temi koja me izuzetno zanima. Ipak, trebalo mi je vremena jer sam želeo da ga pogledam u jednom prigodnom raspoloženju da se savlada tako obiman i tematski interesantan rad. I onda su tekući repertoarski događaji i druga istraživanja doveli do zakašnjenja. Zanimljivo je da film režira čovek koji je apsolutno merodavan za ovu temu. F. Gary Grey je postao bitna faca u holivudskom mejnstrimu ali je krenuo upravo kao reditelj spotova za ekipu okupljenu oko Ruthlessa i Death Rowa, i njegovi rani filmovi lansirali su Ice Cubea u glumačku zvezdu koja je ostao sve do danas, usput zanemarivši rep karijeru. E sad, ako imamo u vidu da je F. Gary Grey bio ne samo svedok i protagonista ovih događaja već na neki način i čovek koji ih je dizajnirao kroz svoje spotove, onda stvarno ne možemo imati bilo kakve zamerke u pogledu autentičnosti. Uostalom, ovaj film su producirali sami Ice Cube, Dre i Eazyjeva udovica Tomica, dakle u tom pogl

CREATION STORIES Nicka Morana nažalost nije film koji je dorastao imenu svog producenta Danny Boylea a naročito ne velikog Alana McGeeja koji je osnovao čuvenu etiketu Creation. A opet, kako da ne pogledam film o osnivaču muzičke kuće koja je umnogome oblikovala i moj ukus za muziku i jedan period u mom životu? Ipak, CREATION STORIES ne može da se pogleda a da gledalac ne završi razočaran, čak i ljut, pre svega zbog onoga što su ljudi koji znaju šta je film o muzici i muzičarima, a ako Boyle u tom smislu nije dovoljan, imajmo na umu - Moran je potpisao TELSTAR, solidan biopic o Joe Meeku, jednoj jako zanimljivoj faci.  Nažalost, CREATION STORIES je krpež, u svakom pogledu konfuzan, monoton u svom pokušaju da nekako isprati McGeejevu životnu priču i ne preterano vešt u tom pokušaju. Ewen Bremner nažalost maniristički gradi McGeejev lik i nekako ga underselluje, držeći ga sve vreme na nivou zbunjenog glazgovskog geeka što ovaj ipak teško da je jedino bio jer ne bi takav sve ovo postigao.