jukeboxmovies

THE IDOLMAKER je neautorizovana, fikcionalizovana filmska priča o Bobu Marcucciju, rokenrol impresariju koji je pronašao Frankieja Avalona i Fabiana, dva velika i fabrikovana teen idola iz pionirskih dana rokenrola. U ovom filmu postoje sve one tipične prepreke koje se javljaju u muzičkom i svakom drugom biopicu klasičnije holivudske provenijencije, sa tom razlikom što ovde priču gledamo iz vizure menadžera i jašemo sa njim, umesto da nam bude klasični negativac. Ako imamo u vidu samu priču u kojoj su osnovni generatori problema u stvari mladi talenti, a glavni nosilac rešenja agent, onda bismo mogli da kažemo kako je ovo jedna cinična, izvrnuta slika sveta ili barem jedna transgresija u odnosu na pitanja sa kim gledalac treba da se identifikuje. Ipak, fikcionalizovani Marcucci osim generalno "zlatnog srca" ipak daleko je od anđela, itekako je spreman da napravi potez iza leđa svojih klijenata i da sam proceni šta je i koliko za čije dobro. Otud film nije odbojan i ne deluje ...

Retko koji biografski film o muzičarima uspe da zarobi duh dela umetnika o kome govori ali A COMPLETE UNKNOWN je u tome zaista uspeo - naime, nije preterano interesantan.  Naravno, ono što gledaoci mogu da izvuku iz filma o Bobu Dylana umnogome zavisi od toga kakav im je odnos prema njegovom radu. Ja lično prema njemu imam beskrajno poštovanje, i stvarno ne mogu da kažem da sam čuo njegovu pesmu koja nije bila odlična, ali isto tako nijedna me nije podstakla da je čujem više puta ili da slušam sledeću. Dakle, Bob Dylan spada među muzičare koje izuzetno cenim ali isto tako čija me je harizma skroz zaobišla. Otud, ovakav film u kom se mnogo peva i svira, i to ne samo muzika Boba Dylana nego i ono što su svirali i pevali njegovi savremenici, prijatelji i saradnici, zapravo ne nudi nešto naročito mnogo u pogledu dramskog naboja. Jay Cocks je pisao neke od meni najdražih filmova, i kad je reč o rokenrolu, on je apsolutno merodavan kao scenarista. Ovde je on potpisan sa Mangoldom na skri...

U principu, ne možemo smatrati Liama Gallaghera i Robbieja Williamsa istinskim takmacima iz devedesetih jer su se bavili suštinski ipak različitim vrstama muzike, i u pogledu pristupa, i u pogledu odnosa prema izrazu, čak i kada su im pesme zvučale slično, ili kada su se borili za istu top listu ili istu ženu. Pa ipak 2024. Liam Gallagher pravi otužni comeback svog starog benda a Robbie nastupa sa igranim biopicom BETTER MAN, kojim suštinski ne samo da ništa ne zaključuje već bih pre rekao započinje jednu novu eru dominacije kako britanskom tako i globalnom estradom. U filmu vidimo Williamsa kao velikog obožavaoca Franka Sinatre, Dina Martina i Sammy Davisa. On ipak nije nikada postigao taj crossover iz muzike na film, nije zapravo pokorio ni ono najosetljivije tržište za britanske izvođače, a to je Amerika. U tom dvoboju, izgubio je od Justina Timberlakea koji je 2006. zadao završni udarac, možda i coup de grace svojim maestralnim albumom i već tada zalaufanom filmskom karijerom. Ipak...