jukeboxmovies

Reprizirao sam film ИГЛА Rašida Nugmanaova. Ovaj otac modernog kazaškog filma delovao mi je interesantnije davnih dana na prvo gledanje jer mi je ova rokenrol odmetnička estetika tada delovala provokativnije u kontekstu nego danas. Ako je Viktor Tsoi u filmu ACCA na neki način učestvovao u izlasku Perestrojke na film, onda je Nugmanovu bilo lakše da novotalasovski prikaže društvo koje se raspada. E sad, ranije mi je ovaj sovjetski DEČKO KOJI OBEĆAVA delovao snažnije, i imao je taj neki vajb koji je nama u Jugoslaviji blizak, sa sve tim VHS semplovanjem filmske klasike i američkog šunda, sa rokenrolom u zvučnoj slici, s tim junacima koji nemaju mira, pripovedanjem koje je izrazito stilizovano i u neprekidnom poigravanju s realizmom. Međutim, sada mi u njemu ipak fali ta doza intelektualizma koju je DEČKO ipak imao. Nugmanov ide na energiju, ide na gnev koji može nesputano da se ispolji na margini. Međutim, na kraju ipak imam utisak da je pre svega on nesiguran u svom debiju šta želi i d...

GONKS GO BEAT iz 1964. godine ima imidž kultnog naslova iz one so bad it's good kategorije koja meni nikada nije bila previše bliska niti je poznajem previše. Reč je o SF mjuziklu Roberta Hartford-Davisa u kom se parafrazira Romeo i Julija, kroz priču o vanzemaljcima koji na Zemlji budućnosti vide da postoje dve nacije mladih, oni koji vole rok i oni koji vole balade i nekako žele da reše rat i podelu između njih. U pogledu te podele na rokere i ljubitelje balada (tad još nema metala gde će se ispostaviti da muzičari koji piju najviše vole baladu), to bi se pre mnoglo smatrati podelom na rok i estradni pop u nekom žanrovskom smislu, i u tom pogledu ovaj film ne donosi mnogo poznatih bendova na ekran. Od osoba koje nastupaju jedino je Lulu, danas koliko-toliko poznato ime. Hartford-Davis pokušava da napravi celinu koja ima nekakvu priču, međutim, kao i u većini filmova ove vrste predložak se svodi na neki inicijalini podsticaj da se zapeva i zasvira i onda se potom ređaju muzičke nu...

IT'S ALL OVER TOWN Douglasa Hickoxa je jedan od brojnih Swinging Sixties filmova u kojima se u labavoj dramskoj strukturi ređaju nastupi rokenrol pionira u ovom ili onom dijegetičkom kontekstu. Najdalje je u pogledu ove forme kao što znamo otišao Richard Lester i snimio je barem dva remek dela sa Beatlesima, gde je uspeo da ih i na filmu učini i pionirima i vrhuncem svog žanra. Hickoxov film je snimljen u studiju mahom, praktično nema neku smislenu dramsku strukturu i na neki način činjenica da on iole funkcioniše kao celina je na granici magije, i Hickoxove karakteristične rediteljske pismenosti gde prosto vibe, atmosfera i pokretne slike preuzmu primat u dramaturgiju u odnosu na logičke sklopove. Nažalost, ovde imamo niz bendova koji iz današnje vizure nisu previše važni, a oni koji su tu - zbog teškoća sa pravima - ne izvode svoj A-materijal. Otud navešću samo The Hollies i The Springfields (sa kojima je tada bila Dusty) kao imena koja bi privukla neke usputne ljubitelje muzike....