LORDS OF CHAOS

LORDS OF CHAOS Jonasa Akerlunda je zanimljiv već po tome što je to pokušaj bivšeg bubnjara Bathoryja da ispriča priču o nastanku norveškog black metala i ekipi okupljenoj oko Helvetea i benda Mayhem.

Dakle, svi su tu, i Dead i Varg Vikernes i Faust iz Emperora i naravno Euronymous koji je dat kao centar priče. Akerlund se opredelio za vrlo zanimljiv postupak. Naime, LORDS OF CHAOS je skoro pa komedija, lagana, mladalačka priča o grupi mladića koji su poverovali u vlastitu žvaku i počeli da prenose svoje metalske i okultističke tripove u stvarnost, ruše i pale crkve, pa na kraju i da ubijaju.

Ta odluka je umnogome pomogla Akerlundu da iskaže svoj stav prema temi - dakle, za njega su rodonačelnici norveškog black metala gomila povodiljivih i nezrelih klinaca, i samo je na taj način mogao da snimi film koji neće biti spomenik onome što su radili, i neće im dati legitimitet.

Zbilja, svaki drugi pristup bi dao neku vrstu legitimiteta njihovim postupcima. Da je ovo triler ili možda horor, ispalo bi da su oni bili neke autentične psihopate u kontaktu sa nekakvim Zlom u sebi. Da je reč o naturalističkoj drami, delovalo bi kao da su to otpadnici od društva, ali Akerlundov stav je da su oni ipak prevashodno klinci i budale.

Rory Culkin kao Euronymous i Emory Cohen kao Varg su dosta solidni, naročito Cohen koji i u ovom okolnostima pokazuje da je ozbiljan karakterni glumac koji je u stanju da brani lik u svakim okolnostima. Jack Kilmer se dosta lepo snašao u sporednoj ulozi Deada koji zapravo pomaže Mayhemu da se nametne na sceni svojom istinskom traumom i patologijom.

U vreme BOHEMIAN RHAPSODYja, prisustvujemo velikom oživljavanju rock’n’roll biopicova. Pred nama je DIRT o Motley Crueu a potom i ROCKETMAN o Elton Johnu, od svakog od tih filmova dosta očekujem. Međutim, možda sam ponajviše očekivao od LORDS OF CHAOS, naročito zbog Akerlunda kome je scena poznata i koji ume da se rediteljski raspusti i pravi zanimljive stvari.

Kada se odlučio da priču o Mayhemu istretira kao kombinaciju rutinskog rock’n’roll biopica i Braće Coen, usmerio se prema rezultatu koji neumitno deluje manje zanimljiv od onoga što je potencijal materijala. Stoga, poštujem njegovu odluku da ne da legitimitet Vikernesu, ali isto tako osećam se pomalo uskraćenim jer je postupak u ovom filmu više inteligentan u analizi nego zadovoljavajući u toku gledanja.

Jedan od načina da se stvori distanca u odnosu na autentične događaje jeste i to što je engleski jezik lingua franca ove priče, i to je dodatno ubilo svaku moguću sirovost.

Paradoksalno, Mayhem je dobio biopic koji se po političkoj korektnosti i artificijelnosti može meriti sa onim koji je dobio Queen. I za ljubitelje rokenrola mislim da je neizbežan, uprkos svim svojim manama.

* * 1/2 / * * * *